Svako si u današnje vrijeme uzima za pravo da osuđuje. Ili je to odvajkada bilo tako? Ko li će ga znati? Ali nije na kraju ni bitno. Nažalost, živimo pod takvim podnebljem gdje je sredina ograničena i samo jedan mali krivi potez je dovoljan da ti priljepe određenu etiketu. Ja ih imam bezbroj. Na stubu srama. Još k tome i sama. I mlada.
Konstruktivne kritike uvijek prihvaćam, ali našem je društvu puno lakše zaboraviti svoje komplekse, strahove i fobije na način da etiketiraju i osuđuju druge. Naravno, možemo mi njima vratiti, ali ne silom ili spuštati se na njihov nivo. Jednostavno pretvarati se da oni, njihov mali jadni, ograničeni svijet i etikete ne postoje i koračati ka boljoj budućnosti. Ograničenje ni u kojem smislu nije dobro (osim u alkoholu i sl.).... Ali eto, evidentvno je da širina mnogima smeta ili joj zavide jer ne mogu ući u osobnu širinu jer je nemaju.
Sve ovo što sam rekla zvuči vrlo lako i obećavajuće, kao recept za kolač. Ali nije nimalo lako i nimalo jednostavno. Trnovit je put do tog stadija kad možemo reći "ma nek idu u Honduras"....
Ja se osobno teško nosim s osudama i etiketama, pogotovo jer živim u malom gradu punom malograđana. Ne mogu si pomoći da ponekad ne zaplačem, ne iskalim bijes na one koje mogu i koji su mi dostupni a ne na one koje bi trebala....I to je, kao i svi ostali procesi o kojim sam govorila u prošlim postovima dug i zahtjevan proces. Opstati u maloj sredini kao BPD-ovac s puuuno problema, što egzistencijalnih, što psihičkih i zdravstvenih jako je teško. Opstati i kao indigo dijete u maloj sredini također je teško.
Od djetinjstva me prati taj primitvni ljubomorni zanos etiketiranja i podmetanja nogu. Nije lako, ali ne dam se. Mislim da je ipak u konačnici samo poanta u izdržljivosti odnosno upornosti, cilju i želji prema svom cilju....a sve ostalo.....ako ne naučimo sami...život će nas naučiti. Za to i služi....
pozz
Disturbed mermaid
Nema komentara:
Objavi komentar