Zbog manje-više disfunkcionalne porodice u kojoj sam odrasla, problemi sa tugom, neraspoloženjem i depresijom, javili su se u pubertetu.
Bila sam povučena, tiha i stidljiva devojčica. Često sam plakala i lečila se na svoju ruku, Persenom i Bensedinom.
Na lečenje, kod psihijatra, otišla sam prekasno, početkom 2006.godine. Osnovni motiv je bio grozno ponašanje prema užoj i široj rodbini.
Depresija i ankcioznost su ozbiljne psihičke bolesti koje su i dan-danas tabu tema u Srbiji.
Bila sam na bolovanju zbog dijagnoza F32.2-teška depresivna epizoda i F43.1- postraumatski poremećaj –zbog dugogodišnjih problema sa zdravljem.
Prvu diskriminaciju doživela sam na radnom mestu. Nije bilo mobbinga, ali sam osetila drugačije ponašanje od strane nadležnih funkcionera i kolega.
Pravu diskriminaciju sam doživela u Domu zdravlja gde su me, videvši dijagnoze bukvalno oterali sa šaltera, i naterali me da sedim i čekam da mi se popune recepti za lekove.
Od lekova pijem:
Seroxat 2puta po 20mg, Ksalol-Xanax, tri puta po 1mg, ponekad i više u zavisnosti od stresa, Trittico 2/3 uveče i ponekad Haloperidol 1/2 ujutru, kada me uhvate crne, suicidne misli.
Ne mislim da sam osoba drugog reda zato što se lečim od depresije i PTSP-a-F43.1.
Borim se da ozdravim i bolje i srećnije živim.
Želim da pomognem osobama koje su bolesne, jer imam dovoljno iskustva po pitanju depresije.
Želim da se borim protiv diskriminacije bolesnih od psihičkih oboljenja.
Takođe želim i da se smanji broj obolelih na svim prostorima ex Yu.
Dada, Beograd
Nema komentara:
Objavi komentar