ponedjeljak, lipnja 21, 2010

Vrste depresije

Depresivna bolest (‘Velika’ depresija, Unipolarna depresija, Klinicka depresija)

Kod osoba s depresijom dolazi do kontinuiranog neraspolozenja, tuge, praznine i besmisla. Simptomi se dele na fizičke probleme kao sto je promena apetita (gubitak ili povecanje telesne tezine), smetnje tokom spavanja (nemogucnost spavanja – insomnia, isprekidan san, otezano padanje u san ili prevelika potreba za spavanjem), spavanje ne daje osecaj odmora pa se pacijent cesto puta oseca losije ujutro nego uvece, nedostatak energije, osecaj slabosti, iscrpljenosti i umora, uznemirenost, anksioznost, psihosomatske smetnje kao sto je glavobolja, stomacni problemi ili bolovi bez konkretnog fizickog uzroka. Dolazi do promena u ponasanju kao sto je povlačenje iz društevnih, ili poslovnih aktivnosti, otezano donesenje odluka, izbegavanje obaveza, smanjenje fizickih aktivnosti, nedovoljna briga o sebi (nepravilna ishrana, smanjena licna higijena). Ceste su i povecane upotrebe alkohola ili raznih lekova kao i samoinicijativno uzimanje droga. Nastaju promene u razmisljanju, smanjena koncentracija, blagi gubitak memorije, usporene misli, samokriticnost, osecaj krivice, misli o samoubistvu ili pokusaj istog a u ekstremnim slucajevima moze doci do pojave halucinacija (najcesce auditornih) i u tom slucaju govorimo o psihoticnoj depresiji. Prisutno je osecanje tuge, beznadja, besmisla, praznine (potpuni nedostatak osecanja), gubitak interesa za seksualne aktivnosti, osecaj straha ili nadolazece velike katastrofe, gubitak samopostovanja i nedostatak interesa za aktivnosti koje su nekad pricinjavale zadovoljstvo. Da bi se donela dijagnoza depresije potrebno je da vecina simptoma traje u periodu od najmanje dve nedelje.

Biopolarni poremecaj (Manicna depresija)

Biopolarni poremecaj je karakterizovan cestim i naglim promenama raspolozenja koja idu od jednog do drugog ekstrema (od intenzivne i jake depresije i ocajanja do manicnog raspolozenja i euforije za koju ne postoji realan razlog). Kod pacijenata se obicno smenjuju periodi depresije i manije, mada su moguci slucajevi u kojima su prisutne samo manicne epizode. Razlikuje se vise vrsta kao sto je biopolar I (za dijagnozu je potrebno da postoji barem jedna manicna epizoda u trajanju od najmanje nedelju dana), zatim biopolar II (u ovom slucaju dolazi do vise od jedne epizode intenzivne depresije i nesto blaze manije, znaci depresija je primarna), zatim biopolarni poremecaj sa naglim promenama raspolozenja (za dijagnozu je potrebno barem cetiri intenzivne promene raspolozenja u periodu od godinu dana) i na kraju ciklotimija (karakteristicno po brzim promenama raspolozenja koja po svojoj prirodi ipak nemaju dovoljan intenzitet da bi usli u gore navedenu grupu). Lecenje obicno zavisi od intenziteta kao i vrste biopolarnog poremecaja. S obzirom da se najcesce radi o hronicnom poremecaju, jako je bitno da se kontinuirano uzima terapija koja se najcesce sastoji od antidepresiva (koji pomazu pri depresivnim epizodama), litijuma (kao stabilizatora raspolozenja) a u novije vreme koriste se i antikonvulzanti i valproati (cija je primarna upotreba u svojstvu antiepileptika ali zbog sirokog dejstva na centralni nervni sistem prepisuju se i u slucaju manije) i na kraju anksiolitici koji dovode do privremenog smirenja i cesto se prepisuju u fazama manije.

Distimija

Distimija je blaga forma hronične depresije koja čini da osoba živi život u kome prilično dobro funkcioniše, ali joj nedostaje osećaj lične vrednosti. Najčešće započinje u kasnom detinjstvu i adolescenciji, ali se može pojaviti i kasnije. Mnogo je cesca kod zena nego kod muskaraca. Neki od primarnih simptoma su neraspoloženje, tuga, nelagoda, i gubitak interesa za svakodnevne aktivnosti uz nedostatak samopostovanja, probleme u donošenju odluka i osjećaj besmisla. Depresivno raspoloženje prisutno je veći deo dana i veći broj dana nego što nije prisutno, što se vidi bilo kao subjektivni doživljaj ili primeceno od strane drugih ljudi, u trajanju od najmanje 2 godine. Ljudi sa distimijom su obično nervozni, samokritični, preokupirani događajima iz prošlosti, razočaranjima ili ličnim neuspesima. Tokom vremena se obicno povuku iz društvenog života i vecim delom izoluju. Pretpostavlja se da je razlog tome njihova nesposobnosti da uživaju ili pružaju zadovoljstva prilikom socijalnih kontakata. Depresivni poremecaj obicno karakterizuju epizode intenzivne depresije, dok je distimija više hroničan i dugotrajan poremecaj bez naglih padova. Osobe koje imaju distimiju cesto puta svoje simptome prihvataju kao normalni deo zivota I vlastite licnosti, i nesvesni problema retko se obracaju za pomoc, ili barem ne sve dok mogu barem delimicno funkcionisati.

Ciklotimija

Kod ciklotimije dolazi do brzih i naglih promena raspolozenja koja se smenjuju s depresivnim raspolozenjem u nesto duzem periodu. Promene raspolozenja su blage i sam porast raspolozenja za pacijenta je obicno ugodan, tako da se retko trazi strucna pomoc pa se iz tog razloga sama dijagnoza ciklotimije donosi nesto redje. Naizmenicni periodi porasta raspolozenja i depresije mogu da traju i do par meseci. Cesto puta ljudi s ovim poremecajem imaju u porodici osobu s bipolarnim poremecajem, a isto tako kod osoba s ciklotimijom postoje vece sanse za oboljevanje od istog.

Postporodjajna depresija

Postporodjajna depresija se obicno javlja u prvih 12 meseci nakon porodjaja i to najcesce u prvih nekoliko nedelja ili meseci. Ovaj oblik depresije moze varirati od blage pa do intenzivne depresije koja traje neko duze vreme. Najcesce se javlja posle prvog porodjaja. Jedna od osam zena ima problem postporodjajne depresije. Tacni razlozi postporodjajne depresije nisu sasvim poznati ali se na osnovu klinickih ispitivanja smatra da do ove vrste depresije najcesce dolazi zbog porasta hormona tokom trudnoce i samog porodjaja (a zatim naglog smanjena istih), otezanog ili dugotrajnog porodjaja, fizickog premora zbog nedostatka sna i neredovnog spavanja, nedostatka emotivne ili prakticne podrske, promene u odnosu s partnerom, genetska predispozicija. Zene koje pate od postporodjajne depresije osecaju se bezvredno, imaju nedostatak samopouzdanja (narocito kao nove majke), osecaj krivice, negativne misli, ekstreman strah za bebu (ili potpunu nezainteresiranost, sto samo pojacava osecaj krivice), lako i bez konkretnog razloga zaplacu, smanjen libido, probleme sa spavanjem i osecaj da nisu u stanju zadovoljiti ocekivanja.

Sezonska depresija

Sezonska depresija (sezonski afektivni poremećaj) javlja se obično u isto doba godine, najcesce u zimskom periodu. Dolazi do osecaja hronicne iscrpljenosti, povecana potreba za hranom (i to najcesce za slatkisima), konstantna pospanost i zelja za spavanjem, nedostatak volje i motivacije, kao i osecaj tuge bez konkretnog razloga. Neki od mogucih razloga u pojavi ove vrste depresije mogao bi biti i hormon epifize melatonin na ciju proizvodnju deluje sunce. Verovatno iz tog razloga, sezonska depresija cesca je u severnim delovima planete. Cesce se pojavljuje kod zena i to u periodu od 30 do 40 godina. Najcesce se leci svetlosnom terapijom koja pokazuje poboljsanje kod nekih 80% pacijenata.

Atipicna depresija

Osobe s atipicnom depresijom imaju snaznu reakciju na negativne ili pozitivne vanjske okolnosti. Dolazi do osecaja duboke depresije ili do ponovnog javljanja nade i zadovoljstva u zavisnoti od situacije u kojoj se nalaze. Drugim recima, kod ove vrste depresije veliku ulogu na emocije i generalno zadovoljstvo pacijenta igraju vanjske okolnosti. Ova vrsta depresije obicno se i javlja prvi put nakon nekog negativnog dogadjaja kao sto je npr. raskid veze, gubitak posla, porodicni problemi i tome slicno. Neki od klasicnih simptoma ukljucuju povecani apetit, povecana potreba za spavanjem, osecaj tezine u telu. Osobe sklone ovoj vrsti depresije obicno imaju ekstremnu senzitivnost u medjuljudskim odnosima pa se njihovo raspolozenje najcesce menja u zavisnosti od raspolozenja drugih ljudi kao i potencijalnim problemima u odnosima.

1 komentar:

Berta Fatso kaže...

Kakva je to sezonska depresija te koliko dugo ona traje?